Beograd; Glumica Anđelka Petrović: “Svetu je potreban osećaj časti, ma koliko donkihotski on bio”

  U susretu i razgovoru sa glumicom Anđelkom Petrović, svršenicom  Akademije Umjetnosti u Beogradu. Uspješno je ostvarila glavnu ulogu  u filmu “Miris svježe farbe” koji je premijerno prikazan na  30. Sarajevo Film Festivalu, te je osvojio najveću nagradu koja se dodjeljuje u svim kategorijama - “Počasno Srce Sarajeva”. 

Razgovarala: Rabija Numanović

Film “Miris svježe farbe”  predstavlja socijalnu priču i egzistencijalnu borbu koja se fokusira na unutarnju borbu glavnog lika sa svrhom, dubokog narativa. Ovakvi filmovi često oslikavaju izazove koje pojedinci prolaze u društvu, od teškog ličnog otuđenja i egzistencijalne krize. 

Film je režirala Nađa Petrović,  dok se radnja odvija na ulicama Beograda. Bitno je naglasiti da su preostalu glumačku postavu činili: Helena Bucalo, Igor Benčina i Jelena Stupljanin. 

Uloga u ovom kratkometražnom filmu je po mnogo čemu karakteristična za Anđelku Petrovič. U razgovoru za portal Bixnews govori o izazovima pri nastanku filma, svojoj ulozi u istoimenom filmu, te budućim ciljevima..

Kako ste se osjećali tokom osvajanja nagrade? Uopće, da li ste očekivali nagradu na ovogodišnjem SFF-u? 

- Radosno, ushićeno, ali pomalo i uplašeno. Mislim, da je ujedno sve što je divno, pomalo i zastrašujuće.

Najiskrenije, mislim da niko od ekipe nije razmišljao o nagradi. Nekako smo se svi radovali zajedničkom gledanju filma, i sumiranju utisaka posle toga, prisećući se zapravo najviše procesa kroz koji smo prošli zajedno, možda smo čak i imali tremu jedni od drugih, što je prelepa stvar, jer ukazuje na našu povezanost prilikom stvaranja istog dela i učinka. Svakako, nagrada je donela dosta suza radosnica, i svi smo poprilično zahvalni na tome.

Ova vrsta filmova ne pruža samo  emotivno iskutvo, već i podstiče na kritičko promišljanje o društvenim normama i individualnim aspiracijama,  koliko ovaj film predstavlja snažnu refleksiju društvenog stanja?

- Ovaj film je refleksija, ali ujedno i senka. Društveni problemi su sveprisutni faktori koji doprinose privatnoj patnji pojedinca. Mislim da je tu zapravo ključ filma, u senci istoimenog. Kada se minimizira uticaj društevnih problema, sprečava se i njihovo ponavljanje. Onda donekle i postoji neka “nada” za borbu. Jer ovaj svet je hladan, i ne baš toliko dobar.

Jeste li nešto više naučili o sebi glumeći glavnog lika - Emu ?

- Ponajviše bi to bila njena etika, i žestina verovanja u to da donosi pravu odluku. Naučila sam da treba verovati u ono što smatraš da je tvoj sveti ‘’gral’’, ali da isto tako treba povući kočnicu u tačnom trenutku, jer ćeš se u suprotnom jako slupati, a iza toga neće ostati ništa, sem parčića, koje ćeš nažalost morati sam skupljati. Ipak, takođe se nadam  da je zadržala sopstveni etički kodeks jake volje, jer našem svetu je potreban osećaj časti, ma koliko donkihotski on bio.

Naziv filma nekako simbolično produbljuje poruku o ljudskoj egzistenciji, da li se naslov mijenjao tokom produkcije?

- Naziv filma je ostao isti, takav kakav jeste, baš zbog univerzalnosti koju je Nađa Petrović pretočila sa papira na film. Jednostavnost i direktnost suptilnih reči koje unutar sebe nose veliki haos životnih priča. “Miris Sveže Farbe” ima jedinstvenu moćnu sveprisutnost, direktnost i jasnoću “dokumentarca”, ali dozvoljava sebi dodire nežnosti i tuge.

Sa kojim najvećim izazovima ste se suočili tokom snimanja filma?

- To bi bila hladnoća, koju smo svi osetili na koži tokom snimanja. Odgovarala je savršeno za film, ali je to ujedno i bila neka vrsta žrtve svih nas na setu, i svi su to stoički podneli. Novi Beograd, decembar, brzi kadrovi, hodanje i trčanje po snegu, tanka i stara odeća koja prikazuje siromaštvo, mislim da je to bio izazov za celu ekipu, jer su svi bili na nogama, konstantno davajući svoj maksimum i zadnji atom snage da sve bude kako treba. Velika je to ekipa, sa hrabrim i jakim srcima. Tako da je izazov postao proces koji ćemo pamtiti.

Postoje li filmski uzori u Srbiji ili svijetu, koji su uticali na vas?

- Naravno. Od filmskih stvaraoca kod nas to bi bili: Goran Paskaljević, Srdan Golubović, Goran Marković, Vorkapić, od stranih, ali isto toliko važnih, Kješlovski, Kjarostami, Bresson, Louč, Viskonti i mnogi drugi. Od glumačkih uzora bile bi to Mira Furlan i Dijana Rig. Opet, to je nešto ka čemu težim, tako da polako, daleko sam ja još uvek od toga.

Gdje se vidite u dogledno vrijeme, koji su vaši budući projekti?  

- Uh, teško pitanje. Izbegavam, nekako, da imam ogromne planove za nešto što će se možda desiti, jer kako to biva u životu, nikad ne ispadne onako kako ste vi zamišljali i maštali. Volela bih da se vratim na pozorišne daske, ipak je to bila prva ljubav. Videćemo. Tako da se trenutno fokusiram na rad na nečemu što me ispunjava i čini srećnom. Čekam da još par stvari izađe i vidim zapravo finalni produkt toga, možda, (haha), kako bih dala neku kritiku sebi, jer kritika jeste oštro oružje koje ima mogućnost da vas lepo i fino oblikuje. Ali polako, vreme će pokazati, verujem.

(Nagrada “Počasno Srce Sarajeva” se dodjeljuje pojedincima u znak priznanja za izuzetan doprinos afirmaciji i razvoju filmske industrije te podršci i razvoju Sarajevo Film Festivala). /sff.ba